Embargo piše

VLADIMIR KOSTIĆ, PREDSEDNIK SANU: Neko konačno mora da kaže istinu o Kosovu, za koje se moramo boriti zubima i noktima

Vladimir Kostić, predsednik SANU, čovek koji se nalazi na čelu elitne nacionalne institucije i „najmudrijeg srpskog kluba“ retko govori sa pozicija političkog diskursa ali je nekolio meseci posle izbora na čelo akademije (krajem 2015.) „šokirao javnost“ stavom da „Srbima neko konačno mora da kaže istinu o Kosovu“.

– Stav akademije nije artikulisan – rekao je tada Kostić, – ali bilo bi nekorektno da ne kažem svoj stav. Iz usta nekoliko uglednih akademika bilo je već sasvim jasnih naznaka da je u ovom trenutku jedina politička mudrost na koji način sa elementima dostojanstva napustiti Kosovo koje „de facto“ i „de iure“ nije u našim rukama  i to narodu neko mora da kaže!

Podsetimo, u pravnoj teoriji kao osnovni atributi državnosti navode se „posedovanje teritorije, zatim naroda koji tu teritoriju naseljava i efektivne i legitimne kontrole, vlasti, nad njom“.

– Ali govoreći pošteno – naglasio je akademik Kostić – ako jedan ministar  ili predsednik ili premijer mora da traži dozvolu da uđe na Kosovo, to jasno govori da mi nemamo više ni ljudske ni ekonomske ni bilo kakve druge kapacitete da tamo nametnemo svoju volju. Možemo jedni druge da lažemo gledajući se u oči ali alternativa je vrlo jasna…

Alternativa je naravno jedino „sila“ i vojno nametanje „državnih artributa Srbije na Kosovu“. Da li je to danas realno i izvodljivo i da li je uopšte moguće i isplativo?

– Grubo je ovo što govorim – rekao je tada Kostić, – ali ja sam za to da se sačuva ono što predstavlja zdrav korpus, nacionalni, kulturni prostor  na kome u ovom trenutku takođe moramo da se borimo za elemente opstanka. U tom kontekstu mi i na istorijskim porazima koji nose gorčinu moramo da nadjemo rešenja za naš celokupni opstanak.

Vidite, narodni pesnik je završio Kosovski ciklus sa dva stiha „i odoše tri vojvode bojne“. Onaj koji je zakasnio ipak stiže na kraju i izgovara „evo ti idem poginuti dušo“. Mi treba da preživimo, da imamo svoju projekciju za budućnost. U tom kontekstu ja bih hteo da pozovem na vitalnost!

Istorija i realnost

– Istorijska realnost je da su mnogo veći narodi od nas gubili svoje osnove. Jevreji su dve hiljade godina pevali „da ruka presahne ako te zaboravim Jerusalime“. Niko nema pravo da od nas traži da zaboravimo Kosovo. Kosovo je u najvećem naša kulturna osnova. Oko toga se moramo boriti i zubima i noktima zato što je to supstrat naše istorije, identititeta, psihologije i čega god hoćete… Ali da neko planira da sad tamo ratujemo to nije budućnost. Jako je bitno da sebe projektujemo u budućnost!

– Nisam ni za bezglavo popuštanje – poručio je akademik Kostić, – ali možda je ovo zaista taj trenutak kad treba razmisliti i doneti teške odluke. Svi zajedno treba da vidimo gde su naše realne mogućnosti i te mogućnosti treba otvoriti za našu decu!

(Mačva Sky Info/Embargo)